Бележница

У МОСКВИ, ПОВОДОМ САЈМА КЊИГА, А САСВИМ ДРУКЧИЈИМ СТОПАМА
Као да је све било сан
Небо над Москвом слаже се са речју бескрај. Све је у Москви у сталном покрету, а опет као да газите у тишини, у далеким временима, у духовним висинама. Москву је немогуће самерити, описати. Блиста где год да смо завирили, права красавица. Архитектура и дух империје. Ту су шетали и дисали највећи писци света, њихови ликови и читаоци, уплетени у мрежу вечности кроз коју и сам пролазиш. Ту имам осећај да сам код куће, велика радост ме плави. Зналци кажу: северњаци су то, мало су суздржани, али кад су Срби у питању не. Са Србима некако омекшају, рођачки

Пише: Весна Капор

Као кад брзи воз пројури кроз неки град, а ти наслањаш чело на окно да ухватиш што више одраза, што више боје и облика, приљубљујеш цело лице, размрљана си тачка, наслањаш и руке, постранце, поред лица, сужаваш фокус, као да ћеш успети ухватити срце оног што промиче. Уносиш се у простор кроз који тутњи машина, искочио би и остао да истражујеш, да откриваш, да ћутиш и смејеш се, ту, али то је само трен који се не може продужити. Но, тај трен биће медаљон за дубоке зимске ноћи и плаховита пролећа, за жарка лета у која ћу се сећати раног септембра у Москви. Бити у Москви два и по дана, то подсећа на путовање захукталим возом. Ипак, не остају ли најдуже у човеку детаљ и трен?
Овог лета опседала су ме небеса. Загледала сам се у облаке, у њине форме и растакања. Небо над Москвом слаже се са речју бескрај. Иако су нас заплашили суморним данима, облацима, кишом, хладноћом, Москва нас је дочекала мирним несагледивим небесима. Моја сапутница, професорка Маја Анђелковић са којом путујем на Сајам књига, показује се као ентузијастична путница, дивног разбарушеног духа и нарави. Нас две тако летимо, и само што не кличемо: Москво, ево нас.
Мој интимни књижевни дневник највећма је везан за Русију. Нема, мислим, ни једне земље са толико књижевних адреса (у сваком погледу) и толико љубави за своје писце. Ту, одмах, на Шереметјеву, поздрављамо се са Пушкином. Он је у покрету, разбарушен и замишљен, са руком испруженом ка нама доле (значи на високом је постаменту), као да чека. Пружам руку ка његовој. Између наших дланова струји неизрецива сила вечности. Овог пута само ћу направити покрет као да желим да полетим, истегнути тело, и руку, бићу као стрела, али не усуђујем се да дотакнем тог силног младића. Овога пута не. Само стремим.
Иако сви знају тај нововавилонски језик – енглески, мислим да није ред да се ми Словени споразумевамо помоћу њега. Зато извлачим некакве речи, творим некакве реченице на руском. Маладец, искрсава ми у глави Захар Прилепин, само тако, говорићемо руски.

ИСПОД ГЛАСНОГ СМЕХА

Добили смо инструкције како возом, а потом метроом да дођемо до града. Ту на изласку из авиона, и после у реду пред пасошком контролом, развија се жива дискусија како је боље отићи са аеродрома, „Јандекс таксијем” или „Аероекспресом”. Један фини млади човек спреман је да нам обезбеди такси, каже цене су скоро фиксне, и нема пљачке, то кошта од осамсто до хиљаду и двеста рубаља. Слично дође и воз, али пошто причају о томе да можеш да се заглавиш колима и по три сата у колони, нас две се држимо плана из Београда. Воз па метро.
Ово је пут из снова. Била сам некад давно на апсолвентској екскурзији у Русији, и ни замислити нисам могла да је нећу још некад посетити. Али, живот није једноставан, и дуго је требало да се деси овај кратки лет у жеље.
Нас две се у возу смејемо, слатко, и једна лепа Рускиња пита одакле смо. Из Србије, а она вели, осећа се балкански дух. Удата је негде у Хрватску, упознали се преко интернета, вели, иначе иде у посету својима негде дубоко у Сибир, Москва је плаши. Замишљам јесен тамо где она иде, сетим се сцена из Михалковљевих филмова, и тих шума које те увуку у себе преко екрана. Огромне, стасите, до небеса ударају, а опет прозрачне и нежне.
Промичу поред нас шуме и честари, док сат куцка московско време. Радосна сам и лака. Сећам се песме наизуст учене: бјелаја берјозка под мајим акном, принакрилас сњегом точно сјеребром... Не само брезе, тај дугачки низ чине разнолика стабла. Доцније, при повратку, једна бака из Рјазања набрајаће ми врсте: клен, храст, јасен, туја, брест, граб, багрем, јавор, кестен, и наравно брезе, брезе, брезе... Нисам нигде видела такве шуме у којима се додирују и преплићу гране различитих врста дрвећа. То ме усхићује. Мислим о томе како је овде све тако, просто, дубоко и испреплетено. Ухватили смо окрајке светлости, успели да омиришемо ваздух и закорачили у московску ноћ.
Хотел „Космос”, док му се приближавамо на подлози ноћи, заиста делује као озвездана кошница. Светлуцају жаруље из прозора, и мада огроман и бетонски незграпан дању (али импозантан), сад делује раскошно, као да лебди у васиони. Испред, Гагарин, монументално у ко зна којој размери. Приближавамо се као космонаути, у безваздушном простору, лагано. Испоставиће се да је овај хотел-џин одиста земни космос. Крцат је свим језицима и бојама. У њему се не спава, будан је целе ноћи. Ту можете у три ујутру заливати лубеницу пивом, или јести какво узбечко јело. Лифтови зује по целу ноћ. Један млади Рус изјутра, водећи за руку нежну Кинескињу, по начину на који затварам врата, смејући се каже, маладец, рускаја, права. Громко се смејемо, кажем, не рускаја, српска. Он каже, ја сам војник. Потом некако лифт заличи на купе у коме се возим са Чарнојевићем, или Рајићем, сад, свеједно је, јер, тај млади човек зна да је сваки трен празник, осећа се то испод његовог гласног смеха. Да осећај свепрожимајуће повезаности буде потпун, увече упознајем Јелену Сагалович која са узбуђењем прича о преводу Дневника о Чарнојевићу. 

МОСКВА НЕСАГЛЕДИВА, НЕМЕРЉИВА

Ту на ВДНХ (Выставки достижений народного хозяйства) све је у знаку совјетске Русије. Монументални споменици у част рада, радника, сељака совхоза и колхоза... све то сад звучи замршено. Углавном, то место, цео комплекс споменика са парком Останкино, музеј је на отвореном, како пише у туристичком водичу. Међутим, цела Москва је музеј на отвореном. Парадоксално, ВДНХ обележава осамдесет година, а централни споменик – фонтана „Дружба народа”, или како је још зову „Златни сноп”, симбол совјетског доба, на посетиоце оставља утисак царске раскоши. Иначе шеснаест девојака у народној ношњи означава исто толики број савезних република. У центру је Русија. Парк је подељен тематски, док јуримо подне пре поласка, вукући кофере, осећам се као да сам залутала (поново) у неки кадар филма Никите Михалкова. Вењаци са белим дрвеним бордурама, као чипкама, вуку да седиш, и уживаш. Бео и светао дан, савршен. Некаква радост плави све присутне; једна Рускиња ту, у једном таквом кутку, прави ми одличне фотографије. Као на дачи, тако замишљам. Обележава се Дан Москве, и сви су празнично расположени.
Москву је немогуће самерити, немогуће описати. Несагледива, немерљива. Чудесно замешена: сва њена лица и епохе – ту су, помирене. Ствар политичке (државне) одлуке, или не, Москва блиста свуда, где год смо завирили.
Да, Москва слави 872. рођендан. Толико има откако је кнез Јуриј Долгорукин саградио утврђење од дрвета, Кремљ. И удешена су тридесет и три ватромета. На ВДНХ, ове године био је централни догађај. Кажу да је председник Путин био ту. Иначе, тог дана ми смо имале заказано разгледање Москве из аутомобила. Мој бивши ученик, Дејан Тешановић, живи већ петнаест година у Москви, каже најбоље је да обиђемо из кола све каљце (кругове). Тај опход траје преко три сата. Иначе, у оно време ратне замршености, била сам разредна одељењу деце избеглица. На крају неког часа, можда сам предавала баш Ану Карењину, на чувену реченицу, има ли неко нешто да пита или дода, он је подигао руку и чуло се: „Дјевојко, извините, да ли бисте изашли са мном вечерас у град?” Била је то нека опклада, ваљда. Протекло је од тад много воде, и ево, с њим идемо до „Ломоносова”, на видиковац. Испоставља се да смо претходног дана успеле да препешачимо и завиримо на многа знаменита места. Смејемо се, како је могуће да смо све то стигле, на путу од „Космоса” до Библиотеке страних књижевности. Међутим, куда год човек крене, пешице, некако избија на Краснају плошћад. Ту, код цркве Василија Блаженог, стиснуте међ хиљадама дочекујемо ватромет. После, при одласку ка метроу примећујемо уредно спакован отпад, већ сакупљен. Како и кад, чудимо се. Иначе, Москва је чиста и умивена, права красавица.

СВЕ СЕ ЧИНИ ПОЗНАТИМ

Јуче, ту испод зидина Кремља, бочно од Василија Блаженог, закрчиле смо саобраћај. Стојимо лепо и дивимо се, убеђене да је то пешачка територија. Људи из аутомобила, које нисмо ни приметили (тако те занесе Москва), трубе. Машу зачуђено, не верују својим очима. Касније сазнајемо да за то следује казна. А полицајац који регулише саобраћај само одмахне руком, као да нас ту није ни било.
Иначе у тим пламеним куполама много је симболике и много прича. Тешко је ући унутра, навала туриста је толика да се и по неколико сати стоји у реду. Саградио ју је Иван Грозни, а у совјетско време, легенда каже, да је Лазар Каганович силно желео да уклони цркву. Припремајући план реконструкције Црвеног трга, предочио је Стаљину како је црква препрека за параде и саобраћај, а овај му, гледајући план, одговорио чувеном реченицом: „Врати је на њено место!”
Показују нам и Иљинску цркву, у којој већ неколико година уназад на слави Храма служи и наш владика Јован Ћулибрк. Руске падобранске трупе Светог Илију славе као заштитника, и тог дана литија иде од цркве до Кремља.
Увече у једној пекари, док пробамо купусник и још којекаква ручно рађена пецива, један белопути Татарин (баш као из једне приче коју сам давно писала) пита да ли смо Италијанке. При одласку каже, нешто као, баш сте праве бамбине, што је поново пасаж из једне друге приче забележене у Грчкој. Деси се тако да се стварност порине у причу, да се сусретну два света: фикција и стварност, па не знаш којом џадом газиш.
Иначе, Дејан каже, северњаци су они, мало суздржани, али кад су Срби у питању не. Слаби су на нас. Некако омекшају, рођачки.
Жени код које купујем дар, сребрне минђуше, кажем да бих живела у Русији. Она вели, то каже и мој зет, из Београда, а ја бих живела у Србији. Смејемо се.
Ту, у Москви, имам осећај као да сам код куће. Велика радост ме плави.
Увече и изјутра, из једне од оних соба што светлуцају у „Космосу”, посматрам задивљујућу панораму града. Опушта тај поглед и избезумљује. Кажу да, заједно са туристима и онима који долазе да раде у Москву, током дана овде проборави и по двадесет милиона становника. Док ово пишем, хвата ме страх, непојамно је, делује немогуће.
Овај град густо је насељен животом векова. То да су ту шетали и дисали сви највећи писци света, њихови ликови и читаоци, да су уплетени у мрежу вечности кроз коју пролазиш, потпуно ме држи у екстатичном заносу. Све ми се чини познатим.
Ево, као да ће сад на патријаршијском рибњаку избити Булгаковљеви грађани Михаил Александрович Берлиоз и Иван Николајевич Понирјов.
Коначно, и Ана је кренула у свој роман са Нижњегородскаје железничке станице, које већ одавно додуше нема, али сви Московљани знају да је Ана оне зиме ту села у воз.

ОСТАЋЕ ЖИВЕ САМО РЕЧИ

Москва обузима као најлуђа страст. Облаци су нежни, дубоко у небесима. Плове лагано, ове јесени, бистри, утањају у плавет. Онај осећај простора, бесконачности, и вечности, који смо учили из филма Андреј Рубљов, то је Москва. То је Русија.
На станицама метроа, кад виде да имаш кофер, без обзира на године, увек се нађе неки кавалир који без речи узме ручку и извуче пртљаг на следећи ниво, не осврћући се (бар мени се тако дешавало). Ох, и сад се сећам једног плавог, правог Словена, што су нам се погледи, ономад, на оној апсолвентској залепили, у метроу, и тог трена препознавања, пре него што смо свако у својој траци, минули занавек једно поред другог.
Фотографишемо се као манијаци. На Арбату, поново, сусрећемо Пушкина и Наталију Гончареву, и наравно не пропуштамо уз лаки наклон да се овековечимо и ту. Па Баљшој у ноћи. Па Александровски сад, у лејама цвећа, испод водених лукова; па у позадини река, у позадини куполе и звоници, споменик Ћирилу и Методију, Гогољу... па споменик победи над Турцима, под Плевном 1877–1878 (ту на том олтару-звону пише: Гренадири својим ратним друговима. Нема више љубави него положити душу своју за пријатеље своје, Јеванђеље по Јовану, гл. 15). Краја нема. Од свих тих фотографија остаће живе, знам, једино ове речи које пишем. И у њима лампиони као прапорци у предивној Никољској, ту изнад Казањске саборне цркве. И симпатични уметници-трговци који, као и свуда на свету, за час смувају човека, продају му разне историјске сцене (костимирани). Или фотографије са питомим белим голубовима, рецимо. Ценкали смо се. Кажем, ми смо писци из Србије, молодец. После кад пошаљем пријатељима те фотке, стижу поруке: како си срећна што си ту. Ето, вредело је исценкати се и бити мало преварен, за тај осећај који и друге плави, са слика.
У Библиотеци за страну књижевност „Рудомино”, где је током Сајма представљен Студенички типик, фотографишемо се са Павићем. Ту у дворишту налазе се бисте многих великана (поклони земаља), ми смо загрлиле свог. Ту упознајемо, уживо, и неке од пријатеља са мрежа. Дивне Светлана Луганска, Наташа Лукина, Анастасија Немкова, Јулија Созина, Данијела Стојановић... провешћемо остатак дана заједно. То су они сусрети у којима имате осећај да сте већ били са неким, да се разумете изврсно, а заправо, успутно се смејете и упознајете. Мој руски постаје смелији, нарочито као верзија рускосрпског. Светлана и Наташа причају мноштво анегдота, о свему и свачему, руском. Размишљам, колико би људи у Београду некоме умело да исприча једну подисторију града. Нажалост, ми имамо чудну нарав: свака генерација мисли да је све почело јуче, ако не и да ће тек сутра.
Иначе, у чувеним центрима ЦУМ и ГУМ све је рестаурисано, и блештаво, тржни центри изронили у нови из минулог века. Опет, у декору, ту се преплићу разне епохе, тако да човек има осећај да је у неком дану дубоке историје док блене у излоге савремених брендова.
Московљани воле паркове, раскошне, пројектоване као историјска места и пејзажна ремек-дела. Стога скоро преуређени парк Зарјадије шаљиво коментаришу. Кажу, наш је градоначелник из Сибира, па је пожелео и овде тундру. Иначе, парк је осмишљен у тренду који је запљуснуо урбани свет, нарочито мегалополисе: градски паркови као потпуно природна станишта (гледала сам то у некој емисији). Али, одиста, Московљани су у праву. Овај парк, на обали реке, није раскошан као остали.
У глави ми се врте слике, адресе, појмови, улице, споменици, приче. Људи. Два дана у Москви, као у временској капсули, после кад изађеш, ништа више није исто.
Док из авиона хватам обрисе земље, кажем сапутници: као да је све био сан.

(Ауторка је у Москви боравила као гост на
Међународном сајму књига, на штанду Србије)

***

Србија на Сајму књига у Москви
Међународни сајам књига у Москви, тридесет други, одржан од је од 4. до 8. септембра 2019. Србија се тамо представила на свом националном штанду, као и низом пратећих програма одржаних на више локација у руској престоници. Главна тема српског наступа била је 810. годишњица од настанка Студеничког типика Светог Саве, као и 800. годишњица од стицања српске црквене самосталности. О новом репрезентативном издању знаменитог списа, објављеном у манастиру Студеница на четири језика, говорила је проф. др Маја Анђелковић, са Универзитета у Крагујевцу, један од уредника и приређивача, као и преводилац Светлана Луганска. Осим на Сајму, Студенички типик представљен је и у Центру словенских култура Библиотеке иностране литературе „М. И. Рудомино”. Делове из Студеничког типика читала је глумица Данијела Стојановић, веома популарна у Русији.
Наступ Србије био је у знаку и низа значајних годишњица српских писаца. Навршава се 90 година од рођења и 10 година од смрти Милорада Павића (1929–2009), 90 година од рођења Александра Поповића (1929–1996), 30 година од смрти Данила Киша (1935–1989), 70 година од смрти Растка Петровића (1898–1949), 120 година од рођења Рада Драинца (1899–1943)...
Представљена је едиција „Сербика” издавачких кућа „Скитија” и „Алетеја” – преводи на руски савремене српске прозе и поезије, изашли уз подршку Министарства културе и информисања Србије. Посебно представљање имао је Београдски сајам књига, са својим гостима. Књижевница Весна Капор била је гост на штанду Србије. У Дому руске дијаспоре „Солжењицин” била је постављена изложба „Сергеј Соловјов: коњаник и стрипар” проф. др Ирине Антанасијевић. Округли сто „Савремена књижевност Русије о Србији и Србије о Русији” одржан је завршног дана у књижари-клубу „Фаланстер”, а учествовали су књижевници и критичари Борис Купријанов, Владимир Шуригин, Максим Сурков, Јевгеније Баранов, Иван Наумов, Михаил Поликарпов.
Цео наступ праћен је и посебним тематским издањима Националне ревије „Србија” на руском (Сербия на Выставке книги в Москве 2019) и енглеском језику (SerbiaattheMoscowInternationalBookFair 2019).

***

Из чега ничу класици
У Москви је све у сталном покрету, а опет као да газите у тишини, у далеким временима, у духовним висинама. Кад кажете Москва, значи: библиотеке, музеји, позоришта, цркве, паркови, волшебне станице метроа... Архитектура и дух империје. И на том фону самеравају руски писци свет. Због тога и данас међу млађим писцима ничу величине. Не може се бити неутемељен у таквој историји. Отуда савремени класици – Прилепин, Водоласкин и многи други – стилски обухватају минуле епохе и израњају свежи, нови, савремени.

***

Без срозавања
Руси су свет који и данас, у време глобалне пошасти спуштања образовних и културних стандарда преко ријалитија, успева да сачува високе домете. То илуструје и наш разговор у реду за чекирање на аеродрому при повратку. На већ распричаном руском размењујемо утиске о књижевности, нас неколико. Дотичемо се и питања да ли би писац требало само да пише или да буде и друштвено активан. Једна млада девојка, у вези са Прилепином, вели: „Маладец, заступа свој народ.” Друга жена каже да су сви људи исти, не би требало да се делимо, она, ето, управо иде у посету кћерки у Лондон. И једно и друго је тачно?